Najveći uspeh je pobediti „sebe od juče“

Kako bi opisala svoju ljubav prema sportu? Zašto baš trčanje?

Sport je oduvek bio sastavni deo mog života. Od malih nogu se bavim skijanjem, plivanjem, a jako dugo sam trenirala odbojku. Čak mogu reći da sam u nekom trenutku u životu sebe videla u svetu profesionalnog sporta, ali su me životne okolnosti navele na drugi put. Trčanjem sam počela aktivno da se bavim pre tri godine i to sa ciljem da spremim i istrčim polumaraton. Nakon toga sam shvatila da je to sport gde pronalazim sebe, gde uvek mogu da nađem neki novi izazov i pomeram svoje granice - uvek mogu trčati neku veću distancu, juriti neki novi lični rekord, mogu trčati gradske ili trail trke ili trčati stalno u nekom drugom gradu.

Nakon istrčanih nekoliko polumaratona, u septembru 2021. godine sam istrčala i svoj prvi maraton. To je za mene jedno ogromno iskustvo i proces u kome sam mnogo naučila o sebi, svojim unutrašnjim snagama i strahovima. Ima neke posebne čari u dugoprugaškom trčanju, tu su višemesečne pripreme, usponi, padovi, povrede, bolovi, a zatim i višesatna trka tokom koje se u meni vode razni razgovori, borbe, bodrenja, razočaranja. Kada govorimo o nagradama, za maratonce rekreativce kao što sam ja najveća nagrada je pobeđivanje „sebe od juče“ i pomeranje sopstvenih psihofizičkih granica. Međutim, moram istaći i to da je svaka trka za mene na neki način nagrada za uloženi trud. Na primer, istakla bih jednu od svojih omiljenih trka koja se odigrala u Istanbulu - trku počeli u Aziji a završili je u Evropi. Prelazak tog mosta koji je zatvoren samo za vas i trčanje kroz višemilionski grad koji je stao da biste vi trčali i na hiljade navijača koji vas bodre duž staze - to su zaista trenuci kada vas preplave različite emocije i to je najveća nagrada za sav uloženi trud.

Koji su izazovi u sportu slični sa onima na poslu?

Mislim da je u sportu, kao i u životu, motivacija sporedna stvar koja dolazi i prolazi, ali je disciplina ono što održava i zbog čega uspevamo da ustrajemo i da stalno budemo bolji. Upravo to je i najveći izazov, naterati sebe da radimo i napredujemo onda kad u životu (ili trčanju) ne ide sve kako treba. Pre svega je jako važno da naučimo da na pravimo pauzu kada je potrebno, da slušamo svoje telo (i mozak). Kao kada u trčanju osećam da mi je telo umorno i da moram da napravim pauzu, tako i na poslu kada osećam umor, pad koncentracije ili previše stresa, napravim pauzu da se resetujem i na taj način se čuvam od „pregorevanja“ ili odustajanja.

Negde sam pročitala jako lep citat koji kaže da „nema neuspeha u trčanju ili u životu sve dok se stalno krećeš“, i sa tim bi se potpuno složila. A da bismo stalno uspevali da se krećemo, moramo znati i kada da usporimo ili da napravimo pauzu.

Kako balansiraš poslovni i sportski život?

U proseku treniram 4-5 puta nedeljno, u zavisnosti od toga da li se spremam za neku trku ili sam u fazi „mirovanja“. Na trčanje gledam kao na sastavni deo života, i uvek se trudim da to ne trpi zbog drugih obaveza, već da svaki svoj dan organizujem tako da ima vremena za sve. Zato mi je najlakše da imam uvek isplanirane treninge na mesečnom nivou, kao i da kada propustim trening isti nadoknadim na neki način. Trčanje za duge staze zahteva pre svega ogromnu disciplinu i volju, ali ja u tome uživam tako da mi ne pada teško. To žesto znači ustajanje u 4 ili 5 ujutru leti kako bi se izbegle najveće vrućine za trčanje, kao i trčanje po kiši, snegu, vetru, trčanje kad nas „baš mrzi da trčimo“ ili izbegavanje kasnih večernjih druženja zato što se rano mora odraditi trening. 

Šta bi poručila kolegama kako da pronađu nešto za sebe?

Mislim da su svima veoma dobro poznati benefiti sporta za naše fizičko i psihičko zdravlje, tako da se na to ne bih osvrtala. Ono što bih istakla je da zaista verujem da svaka osoba može pronaći neki sport za sebe. Za neke ljude to mogu biti neke statičnije varijante, kao što su joga ili pilates, a za druge možda trčanje, plivanje, aerobik, boks. Za one kojima fali motivacije, uvek preporučujem da se priključe nekoj grupi. Za one za koje ništa od toga nije prihvatljivo, duge lagane šetnje predstavljaju veoma dobru alternativu. Samo je važno istraživati i slušati sebe. Naše telo je jedini dom koji imamo za ceo život, i zaista je svaki trenutak uložen u njega neprocenjiv.

Evo još malo zanimljivosti za one koje još uvek nisam ubedila - postoji nešto što se zove runner’s high tj. trkačka euforija. Naime, dok trčimo na duge staze, mozak pojačano luči endorfin, koji je prirodni opijat i hemijski je sličan morfijumu. Endorfin smanjuje osećaj bola i napetosti, a pojačava osećaj opuštenosti i zadovoljstva. Mozak nas na stazi takođe časti i endokanabinoidom, koji u mozgu pokreće iste receptore kao i THC koji se nalazi u kanabisu (otuda i naziv “high”).

Najdraži citat koji te uvek motivira?

"Trčanje me naučilo, možda više nego išta drugo, da nema razloga za strah od startnih linija ili drugih novih početaka." (Amby Burfoot)

„Izgarati u okviru svojih individualnih granica, makar i radi malog uspeha, jeste suština trčanja, a istovremeno i metafora života.“ (O čemu govorim kada govorim o trčanju - Haruki Murkami).